OBICNO ZIMI…
31…proizvodim više nego što bi trebalo, zar ne Miloše… govorila je Matora Riba ( sneg je okovao Frušku Goru, i lepo je osećala kako se zima useljeva u njeno srce).
“Sada te razumem, strah je zbilja…” nije mogla naći pravu reč, reći da je “strah strašan” zvučalo joj je kao najbolji opis, istovremeno se pribojavala pleonazma… Strah je…Uh… Oštri zubi koji ovlaš kidaju površinu kože, samo kao najava, kao beskrajno iščekivanje putničkih vozova od Subotice do Beograda, težak miris gomile ljudi obučenih u sintetiku, u siromaštvo… belina snega koja to naglašava, ne da sakriti bedu…
“Kuda si ti to otišla…?!” prekinuo je Miloš njeno lamentiranje.
“U lagan oblik ljubavne patnje” uzvrati Matora Riba. Lagala je, nije bio lagan. Smetovi su preprečili put, gaziti po snegu, po ledu, nije bilo lako. Nije bilo ni lako to što je zima ledila prostorije, voda koja uvek pronadje put kroz beton, drvenarija koja se nudi olujnom vetru bez zadrške ” pravo da ti kažem, ova su stakla na prozorima obične kurve, glej kako podrhtavaju… i već su ovlažila, da prostiš Miloše…” nastavljala je Matora Riba; olujni vetraj je vodio ljubav sa njenim prozorskim staklima, posve predano sa obe strane, bez srama, bestidni jedni (pomisli Matora Riba pokušavajući da zataška čitavu stvar ćebetom, i dnevni boravak učini toplijim).
“Imam utisak da nešto želiš da mi kažeš…” Miloš je pokušao da otvori prostor za ispovedanje ( žene moraju govoriti, žene su ćutale vekovima… a, jes’ ono…)
” Onaj Mladić…” tako nekako, jel’… koji se od letos i vreline sunce, u nekoliko poslednjih mesti zgrušnjavao, može se slobodno reći – u vrlo preteću ledenicu iznad njene utrobe, pod uglom od 75 stepeni ( za šta je Matora Riba smatrala da odgovora uglu koplja kojim Ge*ije ubija aždaju, i onda se shodno uglu i koplju, pozabavila i Ge*ijem i aždajom).
“Vidiš Miloše, Onaj Mladić je Ge*ije, nema sumnje u to… Jedan dokon koji šetka u zoru hrišćanstva vijajući jeretičke nemani, verovatno zato da bi Servantes mogao napisati Don Kihota. E vidiš, ja sam aždaja, to tek nema sumnje, čak mi je i koža zbog ove alregije sva u ljuspicama što je dokaz više…” objašnjavala je Matora Riba.
“Kakve veze ima Servantesov Don Kihot?” zgranuto upita Miloš, jer mu je ono sa aždajom zvučalo ubedljivo, a nikada sebi ne bi dozvolio da pred Matorom Ribom glasno posumnja u mogućnost da je Onaj Mladić zajeban vitez hrišćanstva zato što je “svako žensko iskustvo istinito and autentično” kao što je naučio iz feminističkih knjiga, pa se ti šipak suprotstavi jednoj ženi u napadu iskustvenosti kao takve…
“Sigurna sam da ima veze, a trebalo mi je zbog završetka misli” zaključi Matora Riba bez da se lecne, je*ada stvarno ne može više da misli na Servantesa, već samo na Onog Mladića.
Strah. Ledenica pod uglom od 75 stepeni ( zaboravimo i Ge*ija i ažadaju) nad njenom utrobom.
To ona proizvodi. Hokus-pokus, ledenica okačena o ništa, osim o njen sopstveni strah.
“To je najčvršća tačka u svemiru…” prošaputa Miloš.
Da.
U toj najčvršćoj tački u svemiru visila je ledenica pod uglom od 75 stepeni dodirujući njen stomak tik ispod pupka terajući je da diše plitko, jako plitko… toliko blizu da nije smela da se trgne kada joj se ledene kapljica sa vrha ledenice spusti niz stomak, nije smela ni da se naježi, nije smela da zaplače, nije smela čak ni da se nasmeje….
“Užas” rekao je Miloš. Onda su ćutali.
” A da pokušaš nešto manje dramatično, pa ga nazoveš…?” oprezno je pitao Miloš, računajući da su sada već dovoljno ćutali igrajući se svečanosti trenutka.
Hm… zbilja, u tekstu sa manje zastupljenim dramskim elemntima Matora Riba bi mogla ispričati da Onaj Mladić, kako uđe na vrata tako isključi svet, a ostane samo smeh.
” Ma hajd…?” reče Miloš.
“E baš jeste!” tvrdoglavo je uzvratila Matora Riba, nevoljna da odustane od te slike.
Miloš je još malo ćutao, a onda ipak nije mogao da izdrži, uprkos feminizmu i obavezujućoj podršci.
” A drugarice, nikada nisi rekla koliki mu je kurac…?” u Miloševom glasu provejavao je pobednički ton.
“Moreeeeeeeeee…” Matora Riba je skočila sa kreveta… i postiđena shavtila da jok brate, nema one ledenice.
“Dobro nazvaću ga. I BAŠ NEĆU DA TI KAŽEM, PEDERUUU!”
